29.09.2020.

КАТАСТАР НИШТА НЕ САКРИВА

У медијима Јелисавета Василић, из Савета за борбу против корупције, покушала је да искористи превазиђене предрасуде о катастру као неефикасном систему за своје политикантске игре. Она очигледно није стварно желела да утврди власништво на некој парцели или непокретности јер је то, за било коју особу у Србији, могла да утврди и из своје канцеларије коришћењем дигиталних сервиса РГЗ-а. Нажалост, ово није први пут да Савет за борбу против корупције злоупотреби своју функцију и лажно оптужи катастар за своје политичке циљеве.

Поводом тих изјава у којима се оспорава доступност информација о власништву на пољопривредном земљишту на подручју АП Војводине, Републички геодетски завод саопштава:

По важећим законима који уређују својинскоправне односе и упис у катастар, право својине се стиче управо уписом у катастар непокретности, као основном и јавном регистару непокретности и права на непокретностима. У складу са тим, када се говори о власницима земљишта, мора бити јасно да се ради о лицима која су уписана у базу података катастра непокретности.

Подаци о власницима из базе података катастра непокретности су доступни свим грађанима Републике Србије путем сервиса „еКатастар“ на интернет адреси https://katastar.rgz.gov.rs/eKatastarPublic/PublicAccess.aspx, којој се може приступити и преко интернет странице РГЗ-а и преко мобилне апликације ГеоСрбија кат.  Дословно свако које је заинтересован да сазна ко је власник одређене катастарске парцеле, може то учинити путем овог дигиталног сервиса који је јавно доступан и не захтева регистрацију. Чак и ако заинтересовано лице не зна број катастарске парцеле то је могуће утврдити коришћењем дигиталне платформе ГеоСрбија (https://geosrbija.rs/) која такође нуди јавни приступ подацима без регистрације. За коришћење је потребно имати оквирно идеју о локацији одређеног земљишта, позицију у односу на друге парцеле, пут или друге карактеристичне објекте.

Доношењем новог Закона о поступку уписа у катастар 2018. године, уведена је законска обавеза јавних бележника, судова, јавних извршитеља и органа управе да катастру у најкраћем року достављају исправе за упис по службеној дужности. На тај начин појединац више није у могућности да занемарује упис права својине у катастар. Закон је, дакле, обавезао, кључне актере на тржишту непокретности да достављају исправе за упис, а катастар транспарентно региструје настале промене. 

РГЗ је тако остварио завидне резултате у домену транспарентности података и сигурности уписа права, а то су препознале и еминентне међународне организације што је РГЗ-у донело више званичних признања.

С тога нема основа да се РГЗ у појединим медијима помиње у негативном контексту као институција чији регистар непокретности нема довољно видљиве податке о власништву. Такви наводи су део злонамерне кампање против РГЗ-а која се појачава са сваким следећим кораком у правцу унапређења транспарентне земљишне администрације. Најчудније је да овакве отровне стрелице често долазе од интересних група које сањају о укидању дигитализације и повратку на стари, аналогни систем земљишне књиге, у којем нема говора о могућности приступа свим релевантним информацијама, дигиталним путем, са једног места, бесплатно и уз свега пар „кликова“, што је РГЗ омогућио путем једног од најмодернијих система по европским и светским стандардима.